Kako se bliži kraj godine, bliži se i dolazak dijaspore u rodni kraj. Ovih dana gradove širom Sandžaka toplinom je ispunio dolazak naših sugrađana i sugrađanki koji žive daleko od svog doma, a tu su kako bi odmore i praznike iskoristili da provedu dragoceno vreme sa svojim porodicama. Život u inostranstvu nosi različita iskustva i puteve. Za neke je odlazak bio izbor, za druge splet životnih okolnosti, ali svima zajedničko ostaje pitanje pripadnosti. U dijaspori, daleko od zemlje porekla, svakodnevica donosi nove izazove, nova iskustva, a samim tim i priliku da se preispita sopstveni identitet.
U ovoj priči donosimo iskustva tri žene čiji su putevi različiti, ali ih povezuje ista potreba: da sačuvaju identitet i prenesu običaje i jezik svojoj deci.
Jedna je u inostranstvo otišla još kao dete, odrastajući u novom sistemu i kulturi. Druga je novi život započela kao odrasla žena, gradeći porodicu i pokušavajući da pronađe ravnotežu između ličnih ambicija i porodičnih vrednosti. Treća je rođena van zemlje porekla, pa za nju inostranstvo nije odlazak, već početak prostor u kojem se identitet gradio od samog detinjstva. Upoznajte Rialdu, Alminu i Esmeraldu.
Rialda je Švedsku upoznala još kao dete. Sa svega deset godina, njen život se preselio u novu zemlju. Danas, između dve kulture, Rialda nam prenosi iskustvo odrastanja u dijaspori.
U Švedsku sam otišla kao dete, ‘92. kad smo izbegli od rata. U početku nismo bili svesni da se selimo, kao deca mislili smo da idemo na izlet, ili su se bar roditelji trudili da nas zaštite od straha od odlaska i napuštanja rodnog grada. U to vreme Švedska nas je lepo primila – imali smo obezbeđene sve uslove, čak smo mogli i da nastavimo sa učenjem maternjeg jezika u školama. Lako smo se prilagodili na život u Švedskoj i sad kad vratim vreme unazad nije mi žao što smo se preselili jer su mogućnosti za rast i obrazovanje velike. Tamo sam rodila petoro dece, uvek sam imala podršku muža i podršku zdravstvenog sistema. U Pazar dođemo dva-tri put godišnje, upravo nam dolazak ovde služi da ojačamo porodične veze jer nam te bliskosti fali u Švedskoj. Poručila bih svima koji žive u dijaspori da se trude da očuvaju svoj jezik, identitet i da te vrednosti sutra prenose svojoj deci.
Dok je Rialda odrastala u novom sistemu i kulturi, Almina je dijasporu upoznala kasnije, kao odrasla žena, spremna da započne novo poglavlje života. Novi život započela je nakon udaje, u drugačijem društvu i okruženju.
Ja sam u Nemačku otišla spletom okolnosti, iz ljubavi, iako nisam nikad zamišljala da živim mimi svog rodnog grada jer sam uvek želela da delujem u svojoj zajednici. Ovde imam veliku porodicu, završila sam školu i studije, ali sudbina je htela drugačije. U Nemačkoj sam jako lepo prihvaćena, bez obzira što sam žena sa hidžabom, iako sam očekivala da će ljudi imati predrasude i da će me procenjivati kroz fizički izgled. Kao osoba sa 25 godina teško mi je da ostvarujem nova prijateljstva i od svega mi je najteže palo udaljenost od porodice – upravo zato se trudim da svaki slobodni trenutak iskoristim da dođem u svoj Novi Pazar, pogotovu zbog toga što sam nedavno i postala majka. Kod Novog Pazara bih volela da se promeni stanje u smislu pogleda društva na položaj žena i pružanja podrške mladima.
Dok neki inostranstvo pamte po odlasku i prilagođavanju, za Esmeraldu je to mesto gde je rođena i odrasla. Odrasla je između jezika i običaja, stalno pitajući se gde je njen dom.
Moji su sredinom devedesetih došli u Švedsku. Ja sam rođena tamo i Švedsku i Sandžak doživljavam svojim domom, ali ovu blizinu koju imam u Novom Pazaru ne mogu da osetim na zapadu – tu gde živim i delujem. Zahvalna sam mojim roditeljima što su me učili jezik i uslovno rečeno “terali” da idem na časove maternjeg jezika jer ne bih osetila dubinu bliskosti odnosa koju imam sa mojim ljudima ovde. Jako je važno negovanje jezika i kulture i upravo su moji roditelji zaslužni za to. Poručila bih svim Bošnjacima i Bošnjakinjama koje žive u inostranstvu da žive u skladu sa našim običajima i tradicijom, propisima, jer upravo će to sačuvati naš identitet i kulturu od zaborava.
Ono što ih povezuje jeste svakodnevni trud da sačuvaju ono što smatraju važnim. Jezik, običaji i porodične vrednosti prenose se u malim stvarima, kroz razgovor, vaspitanje dece i odnose sa zajednicom. Upravo u tim detaljima žene u dijaspori pronalaze način da očuvaju povezanost sa svojim korenima.
Njihove priče svedoče da dom nije uvek vezan za jedno mesto. On se često gradi kroz ljude, sećanja i navike koje se nose sa sobom, bez obzira na adresu. U tom procesu, žene imaju ključnu ulogu jer upravo su one te koje čuvaju identitet, tradiciju i neguju osećaj pripadnosti, čak i kada su kilometrima daleko od zemlje iz koje potiču.