Između nauke i učionice, između znanja i strasti da vrednosti usađuje u srca svojih đaka, ona nas podseća da posvećenost i želja za učenjem nikada ne izlaze iz mode.
U susret Međunarodnom danu obrazovanja, upoznajte profesoricu Minelu Vapljanin Muratović, doktorku medicinskih nauka i magistru farmacije koja svojim ponašanjem, delovanjem i posvećenošću stvara svet u kojem žene sa ponosom nose osmeh, a iza kojeg stoje podrška, znanje i nenametljivi ali snažni argumenti, nesvesno postajući pozitivan primer drugima.
Pojavom je uvek zračila, pozitivnošću obasjavala svakog ko je sretne – razmišljajuči o rubrici “Jedna od nas“ kojom se trudimo da predstavimo priče inspirativnih žena, sasvim je logičan sled okolnosti bio uvrstiti je u iste. Na moj poziv da odradimo priču, skromno odgovara da je počašćena i prenosi mi pozitivan utisak i iznenađenje, ne shvatajući koliko je posebna u svojoj skromnosti, odmerenosti i kulturom i da su osobine koje je ističu osveženje u današnjem svetu.
U razgovoru sa Minelom podsećam se na vremena kada je ispuniti roditelje i kupiti ih lepim ponašanjem bilo najveće zadovoljstvo, kada se u društvu to smatralo normom – danas je u sve većem broju devijantnih ponašanja to jako zapostavljena tema, ili je to barem moj utisak. U svakom slučaju, od početka razgovora obuzimao me je osećaj topline, kao da ušuškavam dušu u sve iskonsko lepo i kao da je oživljavam u nekom paralelnom univerzumu gde samo primeri takvih osoba postoje. Pre samog razgovora rekla mi je da će kad bude spomenula roditelje biti suza, a ja sam čula “ne smem da zaboravim dete u sebi i time što ističem zahvalnost zapravo umivam auru svega detinjeg, kao podsetnik da nikada ne izgubim iz vida ono što zaista vredi“.
Ona nije sanjala sebe u belom mantilu, ali se zamišljala ispred đaka, kao profesoricu. Između sugestije oca i svoje želje iz detinjstva našla je kompromis i danas je magistra farmacije, doktorka medicinskih nauka i profesorica u srednjoj medicinskoj školi “Dva heroja“.
U želji da studira na stranu i da oseti čari studentskog života kaže da je uvek imala podršku roditelja i šaljivim tonom dodaje da njen otac za sebe zna da kaže da je “čovek evropskih shvatanja“, te da je u njenoj kući sloboda bio pojam koji se primenjivao u praksi, iako je u trenutku kada je ona studirala u drugom gradu, za grad kakav je Novi Pazar bio tad, u najmanju ruku bilo čudno. Pored roditelja, zahvalnost za svoja dostignuća i ispunjene ambicije poklanja i svom životnom saputniku, suprugu Elviru, koji je, kako kaže, “čvrsta figura koja joj uvek čuva leđa, nesebično pružajući podršku, razumevanje i ljubav“.
Minela je uvek zračila energijom profesora koje i posle završetka škole rado spominješ, srdačno sretneš i obraduješ im se, jer je od onih koji svojim nekonvencionalnom pristupom radu i učenicima “zadužuju“ – da ti tokom života služe kao tutori, večiti inspiratori i hodajuće odskočne daske za dalje uspehe – upravo to ona želi da bude svojim đacima, a mi verujemo da to već i jeste.
Ja bih rekla da je moj posao smislen. Znate kako? Kada već produkte vašeg rada vidite u očima učenika kada vas razume, u onom pogledu, kada klima glavom, u načinu na koji postavlja pitanje, kada shvatite da je on shvatio suštinu. Kada dođe i kaže “profesorka, bio sam kod nane, video sam taj lek i tačno znao za šta se koristi“. Kada sve to uzmete u obzir, ovo je zaista najlepša profesija na svetu.
Za kraj, učenicima poručuje da čime se god u životu budu bavili, šta god to bilo, da daju svoj maksimum, da budu apsolutno posvećeni i da pored formalnog nikada ne zaborave neformalno obrazovanje, čitanje neobavezne literature, gledanje dobrih filmova i na taj način šire spektar svojih interesovanja. A ženama i devojčicama jasno poručuje da sve što požele i ostvare, jer to mogu, davajući do znanja da smo kao takve stvorene da budemo dobre organizatorke svog vremena i obaveza.
Ceo prilog možete pogledati u nastavku.