Nemoć, bes, nepoverenje – reči su naše sagovornice koja opisuje svoje iskustvo sa prijemne hirurške ambulante u Novom Pazaru. “Da li treba da se reaguje tek kada nečija nepažnja i neprofesionalnost odnesu život jednog deteta”, kaže Ajša Šehović Crnovršanin, majka dva dečaka. Nakon pada niz stepenice, njena devetomesečna beba dobila je adekvatnu lekarsku pomoć tek nakon pet sati čekanja.
Po dolasku u hitnu službu, Ajšu su uputili na hirurgiju, kako bi dete bilo pregledano i poslato na snimanje i tako utvrdilo da li ima lomova ili unutrašnjih povreda.
Kada smo stigli na hirurgiju, pokucala sam i odmah objasnila situaciju – da je u pitanju beba od 9 meseci koja je pala. Medicinska sestra mi je rekla da sačekam jer imaju pacijenta unutra. Ispred mene je imalo još četiri pacijenta koji čekaju, ali ništa nije delovalo kao hitan slučaj zbog kojeg moje dete ne bi moglo biti primljeno.
Moje dete je plakalo i jecalo sve vreme, oko 20–25 minuta koliko smo proveli u hodniku. Ljudi koji su tu čekali govorili su mi da uđem preko reda jer je dete u lošem stanju. Bio je crven, uplakan, sa podlivima. Ponovo sam ušla i pitala da li mogu da nas prime jer ne mogu da smirim dete. Sestra je uzela knjižicu i rekla da sačekamo još 15-20 minuta.
Rekla sam da ću sačekati još 10 minuta, ali da ću nakon toga sama ući jer dete mora biti pregledano. U međuvremenu je počelo da povraća, bukvalno se celo zalilo. U tom trenutku su mi kroz glavu prolazile najgore misli – da li ima izliv krvi na mozak, potres mozga, veće lomove. Nisam znala šta se dešava.
Ponovo sam izašla i čekala još 10 -15 minuta, a onda opet ušla. Sestra mi je rekla da izađem. Rekla sam da neću izaći dok ne pregledaju moje dete. Ona je zapretila da će pozvati policiju ako ne izađem. Rekla sam: “U redu, pozovite.“
Osećala sam se potpuno nemoćno kao majka. Svi pacijenti su govorili da nije u redu da dete čeka. Vrištao je hodnikom, a ja sam pokušavala da ga smirim.
Nakon pregleda dečaka, Ajšu su uputili na neurohirurgiju i u dijagnostički centar da se proveri da li ima lomova i ozbiljnijih posledica.
Po izlasku iz sale sačekala me je policija. Policajci su me pitali šta se dogodilo. Ispričala sam im sve. Jedan od njih mi je rekao da je moja reakcija potpuno razumljiva, da nema nikakve prijave i da bez brige nastavim da vodim dete na dalju dijagnostiku.
Na neurohirurgiji smo čekali oko dva do dva i po sata da dođe dežurni lekar. Kada je došao, samo je površno pogledao dete i rekao da misli da nema posledica, te da će doći koleginica. U međuvremenu je dete primilo infuziju i vitamine jer nije moglo da jede.
Nakon toga smo čekali još dva sata da dođe lekarka koja će ga detaljno pregledati. Ukupno smo čekali oko pet sati da bismo saznali da li je dete dobro i da li ima posledice.
Ajša kaže da je u tom trenutku osećala ogroman bes prema sistemu i veliku nemoć.
Ako jedna beba mora da čeka pet sati da se utvrdi da li je dobro, šta onda možemo očekivati u ozbiljnijim situacijama? Da li treba da se desi neka tragedija, kao što se desilo u Čačku sa malom Emom, da bi se ljudi probudili i počeli da pričaju?
Sigurna sam da ima mnogo više žena koje imaju loša iskustva nego dobrih, ali mnoge ćute zbog posla, porodice ili drugih razloga. Ja sam odlučila da progovorim. Možda ne možemo promeniti ceo sistem, ali možemo uticati da se prema nama i našoj deci postupa profesionalnije i odgovornije.
Portal Mahala i A1 pokreću serijal ispovesti sugrađanki o njihovom iskustvu i zadovoljstvu uslugama na Dečijem odeljenju, u Dečijem dispanzeru i na Dečijoj hirurgiji u Novom Pazaru.
Ceo prilog možete pogledati u nastavku.