Nasilje nad ženama neće prestati dok odgovornost ne postane svakodnevni izbor, posebno onih koji imaju najveći uticaj muškaraca. Svaka žena koja živi u strahu naš je zajednički neuspeh, a 25. novembar, Dan borbe protiv nasilja nad ženama, podseća da ova borba ne trpi posmatrače sa strane. Pitanje koliko svakodnevno ponašanje muškaraca kao partnera i očeva može uticati na smanjenje nasilja otvorili smo u razgovoru sa aktivistom Mirzom Aličkovićem i psihološkinjom Marijom Tiosavljević Miljković.
Aličković ističe da sve počinje ličnim radom i osvešćivanjem.
Ukoliko je otac svestan i ukoliko je radio na sebi, ukoliko je svestan svoje uloge i želi da doprinosi porodici, dok sa druge strane imamo individue, očeve, muškarce koji nisu radili na sebi i koji nemaju dovoljnu svest o bitnosti svoje porodice i kakav oni imaju uticaj i efekat na sve članove porodice, takva vrsta ljudi može doprineti većem nasilju, tako da, možda bi prva stvar bila osvešćivanje, edukacija i rad na sebi kako bi svi ti odnosi bili bolji.
Ocenjuje da je stanje bolje nego ranije, ali da nas čeka još mnogo posla.
Mislim da je situacija bolja nego pre, ali nam zaista predstoji još puno posla.
U praksi se sve više vidi da snaga muškarca leži u brizi, prisutnosti i spremnosti na razgovor. Aktivni očevi i partneri pokazuju da se poštovanje uči ličnim primerom, a ne strahom. Psihološkinja Marija Tiosavljević Miljković primećuje promene kod mlađih generacija muškaraca.
Ono što smo mi primetili u radu sa momcima jeste to da je narativ počeo da se menja, u smislu da su emocije nešto što je zastupljenije u sadržaju njihovog razmišljanja, što posledično utiče na njihove partnerske odnose.
Naglašava da je emocionalna otvorenost važna u prevenciji nasilja.
Ako razgovaramo o tome kako se osećamo onda je manja verovatnoća da ćemo bes da izrazimo kroz neko ponašanje koje nije prikladno, u smislu fizičkog nasilja.
Govoreći o ulozi oca u porodici, psihološkinja objašnjava.
Od očeva deca mogu mnogo da nauče i od tog ranog odnosa sa ocem zapravo deca formiraju kasnije svoje odnose sa vršnjacima i na kraju sa partnerima. Ali je naravno potrebno menjati način razmišljanja, u smislu da očevi treba da prepoznaju sebe kao ne samo glavne hranitelje porodice… nego nekog ko ima veoma važnu ulogu u odgoju dece i vaspitanju i naravno njihovom odrastanju uopšte.
Ona navodi i da su mlađi muškarci sve svesniji različitih oblika nasilja i važnosti prijavljivanja.
Mlađi muškarci su mnogo svesniji pojma nasilja uopšte. Svesniji su na koji način ono može da se ispolji, šta je ustvari nasilje i da mogu da primete nasilje u svom okruženju kao i da sugerišu nekoj svojoj bliskoj osobi da nasilje prijavi.
Najvažnijim smatra rad sa dečacima od najranijeg uzrasta.
Ono na čemu je potrebno raditi, to je, sa dečacima u najranijem uzrastu na emocionalnoj pismenosti i tome kako se emocije ispoljavaju i uopšte o tome da iako smo različitih polova to ne mora da znači da imamo nepremostive razlike u komunikaciji ili da nikada ne možemo da se sporazumemo. Zapravo te različitosti nas mogu i da spoje.
Nasilje prestaje onda kada empatija, dijalog i odgovornost postanu svesna odluka svakog pojedinca. A 25. novembar nas podseća: nijedna žena ne sme da živi u strahu, a nijedan muškarac ne sme da ćuti pred nasiljem.
tekst: Ajša Bugarić