Oktobar je bio kada je sve počelo. Klupko Mahale odmotao se tada, jednog ušukanog i prohladnog jutra kad su, obavijeni entuzijazmom, žarkom željom za promenama, a prepuni ideja i pozitivne energije, urednik i urednica došli sa vizijom započinjanja podkasta o temama koje se bave otvaranjem pitanja slobode žena na svim nivoima.
Sedim prekoputa i načisto uzavrela od emocija pomno pratim, slušam i nestrpljivo čekam da prenesem svoje ushićenje i konačno ih prekinem! Sva u naletu osećanja, vođena strašću da doprinesem zamisli i nameri, sasvim prirodno, kao da sam to već očekivala, kao da je taj predlog samo mene čekao, prihvatam taj suđeni poziv i kažem sudbonosno “da“ ljubavi na prvi pogled. Mesec mog rođenja, oktobar, rekla sam sebi “Bože daj mi znak“, slučajnost ili ipak ne? Nama koji verujemo u kosmičke veze i znakove pored puta, deefinitivno ne. Kao da sam takav predlog samo čekala da se desi. Bez razmišljanja i sa jednim ciljem – da budemo prve koje će načiniti korak za bolje sutra u regionu, a za dobrobit ženske zajednice.
Od tada, najveća pasija postaje predstavljanje “zabranjenih“ tema koje se, pogotovu u našoj sredini, čine tabu, a utiču na razvijanje stigmi i urušavanje položaja žena u društvu. Svakim danom, od početka razvijanja ideje, vođena sam neverovatnim optimizmom i ambicijom koja gori istim plamenom kao i prvog dana.
Razmišljali smo dugo o imenu, i svako se činilo manjkavim dok nismo došli na ideju – kako drugačije i više lokalno da zvuči, a da je na savršenoj liniji između intrigantnog i autentičnog nego – MAHALA. I baš kao što smo očekivali (a možda i više od toga) – naša ideja i glas svih gošći odjeknuo je gradom. Svi su čuli za nas i niko nije ostao ravnodušan.
Koncept Mahale od tada do danas se razvijao kroz vreme. Počeli smo sa kreiranjem sadržaja kroz epizode podkasta, ali videvši da je u našem okruženju inspiracija koju možemo da crpimo nepresušna, pretvaramo se u platformu koja će, ispostaviće se, ženama u našem gradu i ostalim gradovima regiona biti glavna asocijacija za ženski kutak i prostor koji je tako dugo falio.
“U ovom podkastu krojenom po merama lokalnih priča mladih devojaka, žena, supruga, majki i svih onih koje su se osmelile da budu to što isključivo one žele, okupljamo hrabre, motivisane, odvažne i borbene žene iz zajednice koje veruju da je promena moguća ukoliko zajedno i jednoglasno stremimo ka tome; žene kojima treba podrška i oslonac da bi izašle iz okova koji im se svakodnevno nameću protiv njihove volje čineći ih nezadovoljnim – zajedno sa našim saveznicima, muškarcima, koji žele da razbiju stigmu koja godinama prati društveni položaj žena specifičan za ovo područje. Ovim podkastom želimo da pokažemo javnosti, u ime svih žena koje su prošle kroz mnoge životne periode suočavajući se sa onim što im je, u tom trenutku najmanje trebalo – predrasudama i osudama, marginalizovanju i odbacivanju, da mi to možemo ukoliko ujedinimo glas i kažemo ne svemu onome što istinski ne želimo, ma koliko to pojedinci očekivali od nas. Pokazaćemo vam kako, sa druge strane, kroz refleksiju priča žena iz naše zajednice izgleda život kada se oslobodimo tabua. Mi želimo biti srećne. Mi zaslužujemo da budemo srećne. U svojoj koži. Bez obzira na razlike koje nas, suštinski, povezuju.“ – rekle smo tada o našem podkastu, inače prvom na ovom području koji se tiče žena – tako je ostalo i danas, dve godine posle, a naša potreba i težnja od tada ostaje nepromenjena – da naša zajednica samo raste i razvija se. U to ime, hvala svim hrabrim devojkama i nepokolebljivim ženama koje su od početka verovale u nas, koje nas svakodnevno inspirišu, pružaju nam snagu i motivaciju za dalje, dajući nam vetar u leđa, kupujući nas svojim poverenjem i zahvalnošću što plemenitim namerama na ovaj način osnažujemo svaku od njih.
Za sebe smatram da sam integralni deo Mahale. Osećam da joj pripadam i da sam njen nerazdvojni delić mozaika. Sa njom rastem i menjam se. Postala je deo mog identiteta. Sve ono što radim, svaka snimljena epizoda, svaki otkucan tekst, svaki odrađen prilog nosi deo mog unutrašnjeg ritma. Ponekad manično, ali uvek predano – od sebe očekujem da se maksimalno i nesebično dajem ovoj mreži žena jer znam da vredi. Najlepši dokaz za to su osmesi naših sagovornica, trenutak kada sve znamo da zajedno pomeramo granice i menjamo javni diskurs.
Mahala me je kroz godine rada i stečeno iskustvo naučila da su žene svet, osvestila vrednost svake jedinke i njenog zalaganja koji se istoj možda čini beznačajan, da su ženska okupljanja poseban ritual, da životu dajemo draž, svaka na sebi svojstven način a sve zajedno svetu – smisao. Nekada sam možda imala pogrešnu sliku o ženama iz mog okruženja, ali sam kroz Mahalu stekla toliko toplih uspomena da danas sumnjam da je zaista ikada postojalo išta negativno.
A kada sam već spomenula da često nosimo ceo svet na svojim leđima, došao je i trenutak kada sam ja taj svet nosila u sebi. Tada sam odlučila da na kratko zastanem, ponosno prateći kako Mahala i dalje niže uspehe i raste.
Želja da dobijem devojčicu mi se ispunila. Tad sam sebi dala životno obećanje – da ću se zbog nje još više truditi, da ću odgovornije i upornije raditi na stvaranju više mogućnosti za bolje sutra, ne bi li ona živela i rasla u boljem i sigurnijem okruženju i bila ponosna na mene. Sa njom se rodila nova svrha. Došla je nova pokretačka energija.
U međuvremenu, dok je beba rasla, dok smo uživali u novom ambijentu, upijajući nove momente iz dana u dan, neminovan je bio strah od toga šta će me sačekati, kako ću se iz novonastalih okolnosti (koje, budimo iskreni, često znaju da izoluju od spoljašnjeg sveta izvan naše kuće), svakodnevne posvećenosti i brige o detetu, vratiti na posao. Moje žene iz okruženja koje su prošle situaciju govorile su mi stvari uz podržavajuć ton – to me je ohrabrivalo i podsticalo. Kada se već približio povratak, ideje su opet počele da naviru što je bio prirodan sled događaja, kao uvod u ono što me na kraju krajeva, čeka. Sačekala me je topla dobrodošlica, i sada sam tu, srećna što nastavljam priču koja nikad nije stala.
Ono što sa ponosom ističem i uvek napominjem kada je reč o mom odnosu prema poslu – Zaista je isceljujuće biti deo našeg tima, našeg “sestrinstva“ – ovo je prostor gde mogu da budem svoja, otvorena, slobodna, kreativna, naporna, teška, glasna, da nikad nisam “too much“ ili “not enough“ – to me uvek drži i kada je teško. Znam da je ovo moj tim i da je empatija, ljubav, zajednička misija, razumevanje i tolerancija iznad svega.
Zaključila bih na kraju – Mahala je napravila ogroman pomak u načinu na koji društvo u našem regionu čuje i vidi žene. Sigurna sam da će se mnogi složiti.
Kad sam postala svesna našeg uticaja na žensku populaciju i bezbroj puta čula “Konačno da se o ovome priča otvoreno“, “Hvala što ste ovo rekle naglas“, shvatila sam da Mahala nije samo naš projekat, već glas koji mnogima treba, glas napretka, promene i tranzicije i najzad, ruka koja grli svaku ženu koja se usudi da govori.
I zbog toga mogu da kažem – TEK SMO POČELE!
