Dok brine o sestri sa autizmom, ona svakog jutra ustaje s prvim zracima sunca da bi radila, pravila i stvarala, i tako uspela da obezbedi spokojnu budućnost za sebe i svoju sestru.
Upoznajte Indiru – rodom iz Pančeva, u Novom Pazaru pronašla je dom, prijatelje, smisao i snagu.
Onaj osećaj kada znate da ste samo vi odgovorni i zaslužni za pokrivanje računa, režija, troškova hrane i obezbeđivanje osnovnih egzistencijalnih uslova, nemate opciju i slobodu da se na nekog oslonite jer ste izabrali teži put – put samostalnosti, nezavisnosti i samoodgovornosti; upravo na te vrednosti podsetila nas je Indira Sinančević, vlasnica kreativne radionice u kojoj se kuva zimnica, spremaju kolači i prave umetničke slike, pored vođenja brige o autističnoj sestri i svim ostalim obavezama koje jedno domaćinstvo nosi.
U svemu tome ona gordo i prkosno stoji, ne ostavljajući prostora žalbama, ne tražeći pomoć a ni pohvalu.
U novoj priči u epizodi našeg serijala “Mahala kod vas” Indira prepričava svoju životnu priču – iz Pančeva se, zbog posla preselila u Novi Pazar, gde je već više od dve decenije – grad u kojem, kako kaže, sa malo kreativnosti “možeš sve kad hoćeš”. Tu je izgradila svoj život, dom, posao i smisao – i sve to dok svakodnevno brine o svojoj sestri sa autizmom, najstarijoj osobi sa autizmom u gradu.
Naša ekipa dan je započela na pijaci, gde Indira redovno kupuje namirnice kod svojih proverenih prodavaca. Za nju je kvalitet važniji od svega, jer u svaki svoj proizvod unosi srce i vreme.
Kad smo stigle u njen dom, dočekala nas je bogata sofra – trpeza pripremljena s ljubavlju. Na stolu su se našli domaći ajvar, turšija, pekmezi, kolači, pite, proje, suhomesnati proizvodi, jedna prava gozba spremljena od strane nje i njenih bliskih prijateljica.
Uz toplu dobrodošlicu, razgovor o životu, borbi, o snazi i svakodnevici spontano je krenuo.
Radno vreme za Indiru počinje rano, s prvim znacima sunca. Ona kaže da se svaki dan trudi da sve stigne da završi do podneva, ne bi li uspela da namiri sve obaveze dok ne dođe vreme da se posveti sestri i dodaje da često više brine o njoj nego o samoj sebi.
”Pored autizma kao takvog, što je starija i ulazi u godine, njeno zdravstveno stanje se pogorašava. Sada pije četiri psihotika, nekada joj odgovaraju, nekad ne. Leče ih lekovima za epilepsiju, šizofreniju, što kod autizma i nema toliku efikasnost u terapiji. Alma ima 39 godina, ima svoje potrebe, dosta je agresivna, ima dodatne bolesti koje su nastale korišćenjem te terapije. Naši psihijatri se trude da to sve iznesu, ali oni nemaju adekvatnu terapiju. Zbog toga se trudim sve ovo da postignem, da budem istrajna i dosledna, jer pomoćod države koja bi zadovoljila njene potrebe zaista nemamo”, govori Indira.
O sestri priča s nežnošću i bolom, o terapijama koje prati, o danima kad je teško, o večerima kada se umor pretvori u iznemoglost, ali nikada ne zaboravlja da istakne zahvalnost.
“Da sam slabija žena ne bi mi Bog dao ovo iskušenje da ga podnesem – dobro mi se vratilo, Bog mi je sve vratio”, kaže dok joj se oči pune suzama. “Sve ono što sam prošla, sve noći i sve molitve da ispunim jednu želju, želju da odem na hadž, Bog me je čuo. Kada sam bila u Turskoj, stranac, saslušavši moju priču odluči da mi pokloni odlazak na hadž. To je moj brat u islamu, moje dove su i dalje upućene njemh. Čovek se oduševio mojom pričom i odlučio da mi to daruje. Nisam mogla da verujem”, govori kroz suze.
Iako mnogi komentarišu da “to ne može sama”, Indira se na to samo nasmeje.
”Neka pričaju. Ti komentari su mi simpatični. Ja znam koliko radim, koliko se trudim, i koliko je ovo moj život, moj trud i moj halal zarađen novac”, navodi ističući da joj je najvažnija nagrada kod Boga i da joj je cilj Božje zadovoljstvo.
Nakon izvrsnih proizvoda sa trpeze, sišle smo u dvorište gde nam je Indira pripremila poseban ugođaj i zadatak – da svaka od nas pripremi po jednu svoju teglu peglanih crvenih paprika. Vreme sa njom nam je prošlo brzo, a njena topla dobrodošlica i trud nešto je čega ćemo se uvek rado prisećati.
U svojoj radionici, okružena bojama, mirisima i redom tegli sa najrazličitijim sadržajem, pokazuje nam asortiman: ajvari, pekmezi, džemovi, slatka, salate, barene paprike, kupus, turšije – sve domaće pravljeno, s pažnjom i posvećenošću.
”Ajvar najviše traže, ali meni je svaki proizvod moja čarovna tegla – svaka nosi deo mene.”
Dan s Indirom bio je više od snimanja – bio je lekcija o izdržljivosti, o veri, o posvećenosti, ali i o tome koliko je snažna žena koja, iako svakog dana nosi težak teret, ne zaboravlja da se nasmeje, da stvori, da daruje. Svakoj od nas poklonila je i svoje proizvode, za koje nepristrasno moramo priznati da su preukusni!
Indira nije samo žena koja pravi zimnicu.
Ona je dokaz da se ljubav i rad mogu pretvoriti u životni poziv, da se od borbe može stvoriti dom, i da se i u najtežim okolnostima može ostati dostojanstvena, ponosna i lavica.
Celu epizodu pogledajte u nastavku.