Donosimo priču o Milunki Savić, najodlikovanijoj ženi Balkana u ratovima 20. veka. Borila se prerušena u muškarca, ne da bi bila neko drugi, već da bi opstala. Njena priča nije priča o oružju, već o ženskoj hrabrosti u svetu koji je žene učio o tišini.
Ispred rodne kuće Milunke Savić, u selu Koprivnica kod Raške, danas se okupljaju ljudi koji žele da odaju poštovanje jednoj od najhrabrijih žena koje je Srbija ikada imala. Milunka Savić – ratnica, majka, komšinica, domaćica. Žena koja je po mnogo čemu bila ispred svog vremena.
Milunka je učestvovala u Balkanskim ratovima i u Velikom ratu, rame uz rame sa muškarcima, u vremenu kada ženama nije bilo dozvoljeno ni da nose uniformu, a kamoli da učestvuju u borbama. Želela je da bude vojnik – ravnopravan saborac. I bila je.
Njena hrabrost, požrtvovanost i vojnički duh doneli su joj priznanja i poštovanje i u zemlji i u inostranstvu. Ali ono što je jednako važno, a često zaboravljeno, jeste Milunkin život posle ratova.
“Uprkos svim ordenima i slavi, Milunka je živjela skromno. Radila je kao čistačica u Hipotekarnoj banci i išla u nadnice da prehrani porodicu. Uz to je plela, heklala, pomagala komšinicama i čuvala njihovu djecu. Bila je, kako su svedoci govorili, izuzetna domaćica i brižna majka — žena koja je, uprkos svim poteškoćama, zadržala dostojanstvo, toplinu i ljudskost“, govori naša sagovornica, Danijela Matović, direktorka Centra za kulturu Raška.
Milunka Savić je simbol ženske borbe — i za slobodu, i za ravnopravnost. U vremenu kada su žene imale malo glasa u javnosti, ona je dokazala da hrabrost, odanost i snaga nemaju pol.
Danas, kada se pred njenom rodnom kućom čuvaju uspomene na nju, prisećamo se Milunke ne samo kao ratnice, već i kao žene koja je svakim svojim gestom pokazivala da jednakost ne počinje u zakonima, već u srcu i odluci da se boriš.
Mahala pamti žene koje nisu ćutale.
Milunka Savić je bila i ostala — lice ženske hrabrosti.