Velike odluke često počinju jednom malom idejom, a moja je nastala sasvim spontano tokom poslednje godine Gimnazije u Novom Pazaru. Iako tada nisam imala potpuno definisan plan da ću studirati van svoje zemlje, znala sam da želim okruženje koje će me podstaći na lični i akademski razvoj. Tokom četvrte godine gimnazije, kroz promocije različitih univerziteta, upoznala sam se i sa mogućnostima studiranja u Turskoj, a posebno su me inspirisale priče bivših gimnazijalaca, studenata i diplomaca koji su sa velikim entuzijazmom govorili o svojim iskustvima. Tada sam prvi put ozbiljnije počela da razmišljam o tome da svoj obrazovni put nastavim u drugoj državi. Veliku ulogu u toj odluci imala je moja porodica, koja me je od malena učila da obrazovanje nije samo sticanje znanja, već i prilika da upoznamo sebe i pomeramo sopstvene granice. Uz oca mašinskog inženjera, majku učiteljicu matematike i sestru koja je tada studirala u Srbiji, imala sam različite perspektive i podsticaj da odluku sagledam kritički i zrelo u tako mladom dobu. Njihova podrška i ohrabrenje dali su mi sigurnost da napravim prvi veliki korak van poznatog okruženja.
Odlazak od kuće je jedan od onih trenutaka kada shvatiš da si istovremeno i hrabar i potpuno preplašen. Ja sam otišla sa idejom da je ovo samo jedna etapa do mog cilja, jer i dalje imam želju da se jednog dana vratim kući. Možda mi je baš ta misao olakšala početak. Naravno, nije bilo lako. Ostavljaš porodicu, prijatelje, poznate ulice, svoj jezik, čak i one male svakodnevne stvari koje ranije nisi primećivao. Odjednom se nalaziš u gradu gde ne znaš nikoga i gde moraš da izgradiš život od nule.
Iz rodnog grada najviše mi nedostaje ona vrsta sigurnosti koju kod kuće uzimaš zdravo za gotovo. Nedostaje mi osećaj da mogu spontano da izađem iz kuće, sretnem poznato lice, odem na mesta koja imaju neku moju priču. Ovde svaki korak zahteva malo više planiranja. Nekada samo želiš da kažeš: „Idem negde“, a onda shvatiš da moraš da proveriš prevoz, vreme, obaveze, raspored.
Mislim da je studiranje u inostranstvu jedan od najboljih poklona koje sam mogla da dam sebi. Naravno, nije uvek filmski niko ne pokazuje onu scenu kada sediš sa vešom u studentskom domu i razmišljaš šta si sve morao da naučiš u poslednjih nekoliko meseci. Upravo u tim običnim trenucima najviše rasteš. Dobiješ mnogo više od diplome. Naučiš da rešavaš probleme, da komuniciraš sa različitim ljudima i na različitim jezicima, da budeš fleksibilan i da veruješ sebi.
Nekada se uplašimo promene, a onda se posle nekoliko meseci uhvatimo kako nekome drugom objašnjavamo put do fakulteta u gradu koji nam je nekada bio potpuno stran.
Ne možeš očekivati da promeniš državu, kulturu i okolinu, a da nikada ne osetiš prazninu. Ranije sam pokušavala da pobegnem od tog osećaja, ali sam shvatila da neke emocije ne treba stalno gurati od sebe. Negde sam pročitala rečenicu: „Ako ste dobar domaćin, i tuga će biti dobar gost neće dugo sedeti.“ I nekako sam odlučila da joj dozvolim da dođe, ali i da ode.
Naučila sam da smo žene mnogo jače nego što često mislimo. Shvatiš da na svojim malim leđima možeš da poneseš mnogo više nego što si ikada pretpostavljao. Naučila sam da ne moraš sve da znaš odmah. Nekada je dovoljno samo da budeš spreman da naučiš. Život samostalno te nauči odgovornosti, ali te isto tako nauči koliko zapravo možeš da veruješ sebi.
Ne mora svaka promena da bude velika i dramatična nekada je dovoljno samo napraviti prvi korak.
Studiranje u inostranstvu, čak i ako nije na drugom kraju sveta nego samo u državi do naše, neverovatno te oblikuje. Daje ti samostalnost, kritičko razmišljanje, širi ti vidike i pokazuje koliko zapravo možeš. I možda najvažnije dok vi sumnjate u sebe, neko se plaši vašeg potencijala.
Stavovi izneti u ovom tekstu predstavljaju lično mišljenje autora i ne odražavaju nužno stavove redakcije.
