PCOS mi je dijagnostifikovan u dvadesetoj godini, javila sam se ginekološkinji zbog jako bolnih menstruacija. Bolne menstruacije imala sam od samog početka, ali se iz godine u godinu bol pojačavao. Moji simptomi su bili jaki menstrualni bolovi. O samom pregledu kod ginekološkinje ne bih mnogo, sem toga da mi je rekla: “To ce te proć kad se udas“.
Na moju žalost ona nije bila jedino stručno lice koje bi mi to reklo.
Kao osoba sa dijagnozom PCOS-a, moram da planiram aktivnosti prema menstruaciji. Sve obaveze i dogadjaje koje imam tog dana kad dobijem, odlažem ili preskočim jer tog dana nisam funkcionalna. Jedino na čemu sam ikad zavidela bilo kome jeste upravo to što je nekom prvi dan menstruacije a može da ide na fakultet ili izadje sa prijateljima. Koliko je to opterećujuće verovatno znaju samo oni koji imaju taj problem. Da ostavim obaveze sa strane, prva 24h bila su nesto čega sam se najviše plašila.
Često sam bila primorana da popijem vise tableta protiv bolova nego sto je dozvoljeno, jer nisam imala drugu opciju. Često bih povraćala od bolova i imala dijareju. Nekoliko puta se desilo da ne mogu da ustanem sama, jer bi mi se celo telo treslo. Roditelji bi me me odvodili na hitnu, oni bi rekli da to nije kod njih pa bi me takvu poslali na opštu praksu. Svaki sledeci put smo znali proceduru.
Na opštoj praksi bih čekam, nekad 10 minuta, nekad pola sata, nekad ko zna koliko. I onda dodje vreme za pregled, ispričam svoju dijagnozu u kratkim crtama, ne bi li mi sto pre dala injekciju protiv bolova, a doktorka bi rekla: “Ti si mozda malo razmazena, vidis oba roditelja su ti dosla sa tobom, ti moras da naucis da trpis, sutra treba da se porodis“. Svasta se danas zove zdravstvenim radnikom.
Kad sam trebala da se preselim u Beograd na godinu dana, jer sam upisala master studije, prva stvar koja mi je prošla kroz glavu bila je a šta ću ja da radim tamo kad me zaboli stomak toliko da ne mogu da ustanem. Umesto da se radujem novoj prilici, to je bilo nešto što me je istinski plašilo. Svakog meseca anksioznost pred menstruaciju jer se pitam kako ce biti ovog puta.
Mnogo lekara mi je predlagalo da pijem kontraceptivne pilule, kao da su to neki bomboncici…
Sada, uz samo dva leka protiv bolova dnevno mogu normalno da funkcionišem. Bolovi su se konačno smanjili i postali podnošljivi. Ne prodje mesec a da se ne zahvalim Bogu na tome, jer je to najveće olakšanje koje sam dobila posle mnogo godina patnje.
Stavovi izneti u ovom tekstu predstavljaju lično mišljenje autora i ne odražavaju nužno stavove redakcije.
