Iako su decenijama unazad oblikovale društvene promene i mirovne inicijative, mlade žene širom Balkana i dalje se suočavaju sa ozbiljnim preprekama u pokušaju da se njihov glas čuje u ključnim političkim procesima.
Istorijska perspektiva pokazuje da žene nisu bile samo nemi posmatrači. Tokom devedesetih godina, upravo su žene bile te koje su se ujedinile i podigle glas protiv rata u bivšoj Jugoslaviji, organizujući proteste i zagovarajući mir. Kako ističe Adelina Hasani sa Kosova, mlade žene se danas ponovo bore za prostor u kojem bi mogle ravnopravno da učestvuju u dijalogu.
,,Generalno, mogu da kažem da glas mladih žena u celom regionu, ali se ne čuje na Kosovu. To je takođe zato što imamo glavne lidere koji pričaju o dijalogu već mnogo godina, ali gledano iz istorijske perspektive, vidimo da su žene oblikovale dijalog. Gledajući proteste koji su se dešavali devedesetih protiv rata u Jugoslaviji uopšte, ali i tokom rata, kako su se nekako ujedinile i podigle svoj glas protiv rata. Onda vidite da danas nema mnogo saradnje, naročito sa fokusom na dijalog između Kosova i Srbije. Žene generalno, mlade žene, nastoje da nađu mesto da pričaju o dijalogu i podignu glas kako zapravo utiče na njihov život“, rekla je Adelina Hasani.
Jedan od ključnih razloga za umanjivanje doprinosa žena leži u načinu na koji ih tretiraju mediji i javnost. Izvori ukazuju na očigledne dvostruke aršine: dok se muškarci tretiraju kao autoriteti u svojim oblastima, žene stručnjaci se u medijskim nastupima često suočavaju sa pitanjima o privatnom životu, braku ili fizičkom izgledu, ističe Jona Cenameri iz Albanije.
Prema rečima Jone: ,,Žene se često vrednuju i slušaju na osnovu njihovih moralnih standarda ili načina na koji tretiraju veze u njihovom životu. ista ta stvar se ne dešava muškarcima. različite figure iz ženskog sveta pozivane su na albanske televizije i uvek ih pitaju o njihovim supružnicima, bračnom životu, njihovim ličnim stvarima. ista stvar se, opet, ne dešava muškarcima, što smatram da je nekako omalovažavajuće i odvlači pažnju, Jer je ona tu kao stručnjak, ona ima svoje mišljenje o određenoj temi. Ne morate da je pitate za njen privatni život niti da joj dajete komplimente za njen izgled“.
Teodora Raonić iz Crne Gore ocenila je da se glas mladih žena u društvu čuje, ali da i dalje nema dovoljnu vidljivost i snagu u javnom prostoru.
,,Moj glas kao mlade devojke u Crnoj Gori se čuje, ali ne dovoljno. Kao mlada osoba iz Crne Gore, a i kao osoba koja je svakodnevno u civilnom sektoru, smatram da se naš glas čuje, ali nekako u pozadini. Smatram da bih ja, na primer, kao pojedinac, trudim se i svakodnevno radim na tome da podignem svest mladih, pogotovo devojaka, da budu glasni i da se bore za ono što oni misle i za stvari koje one žele, zato što je to jedini način kako zajedno možemo stvarati neku bolju budućnost“, istakla je Teodora.
U Srbiji su, kako kaže Nina Krstović, uvedene afirmativne mere, ali da i dalje preovladava uticaj patrijarhalnog društva.
,,Na institucionalnom nivou su svakako primenjene mnoge afirmativne mere, ali problem sa tim merama je to što implementacija tih mera u javnosti, u našem društvu je vrlo spora zato što su sva ženska pitanja nekako skrajnuta zbog tog nekog patrijarhalnog settinga u prosto celom društvu. Naše društvo je izuzetno neosetljivo na speifično ženske probleme. Mislim situacija je mnogo bolja nego što je bila pre, ali definitivno ima još puno posla“, navodi Nina.
Odgovori žena iz regiona pokazali su da iskustva nisu ista, ali da se jedno pitanje iznova postavlja, a to je da li je dovoljno imati pravo glasa ili je podjednako važno osećati da se taj glas zaista čuje, jer demokratija ne završava mogućnošću da govorimo, već počinje onda kada postoji prostor da budemo saslušane.
