Pripadam generaciji koja je odrastala na ruševinama jednog sistema za koji su naši roditelji verovali da je najbolji ikad.
Odrastala sam u vremenu kada su se raspadale države, menjale granice i nestajale izvesnosti. Devedesete godine nisu bile samo istorijski period o kojem danas čitamo. Za moju generaciju bile su stvarnost. Ratovi su ugasili Jugoslaviju, ubijali ideju bratstva i jedinstva u koju su mnogi iskreno verovali, ili su pokazali da je ona bila mnogo krhkija nego što smo želeli da priznamo.
Mi nismo bili odgovorni za događaje koji su oblikovali to vreme, ali smo živeli i živimo njihove posledice. Slušali smo priče o nekada boljem životu, dok smo istovremeno gledali inflaciju, neizvesnost, siromaštvo i osećaj da se budućnost nalazi negde daleko odavde.
Kao i mnogi mladi ljudi tad, prolazila sam kroz različite faze pokušavajući da razumem kako smo dospeli tu gde jesmo. Bilo je trenutaka kada sam krivila generacije koje su tada bile dovoljno odrasle da utiču na političke procese, a nisu ili nisu dovoljno. Verovala sam da nisu smeli da prepuste odlučivanje onima koji su zemlju doveli na samu ivicu egzistencije. Bilo je i trenutaka kada sam se pitala zašto moji roditelji nisu otišli kada su mnogi odlazili, da li bi nam život bio lakši da su izabrali neki drugi put.
Danas više nemam tu dilemu, danas sam im zahvalna što su ostali, što nisu odustali od doma koji su stvorili, svojih ljudi i svog života ovde. Kasnije sam i sama mogla da biram, da ostanem ili odem, ali moj izbor nikada nije bio odlazak.
Ne zato što nisam videla probleme. Naprotiv. Videla sam ih vrlo jasno. Ali sam oduvek osećala da pripadam ovde. U jednom trenutku postalo mi je jasno da nemam pravo da sa strane držim lekcije o tome kako bi stvari trebalo da izgledaju ako nisam spremna da preuzmem deo odgovornosti za njihovo menjanje.
Tako sam počela da razumem politiku.
Ne kao prostor moći.
Ne kao borbu za funkcije.
Ne kao priliku da upravljate, već kao prostor odgovornosti.
Jer politika, sviđalo nam se to ili ne, određuje kvalitet naših škola, bolnica, puteva, institucija i prilika koje ostavljamo svojoj deci. Ako želimo da živimo ovde, da ovde stvaramo porodice, gradimo karijere i planiramo budućnost, onda ne možemo ostati samo posmatrači. Moramo biti spremni da učestvujemo jer ova čaršija je naša zajednička avlija, tu nam rastu deca i ništa nije bitnije od toga.
Možda smo baš zbog iskustava kroz koja je prošla moja generacija dugo tražili onu veliku ideju, veliki pokret ili veliku grupu ljudi za kojom vredi poći. Verovali da negde postoji masa koja ima odgovore na sva pitanja i koja će nas povesti ka društvu kakvo želimo, i desila se masa i ideja i velika verovatnoća da uspe, delimično i jeste, a zatim su usledili pokušaji da nešto od svega toga živimo, evo ih i danas.
Jedino što mi je tad postalo jasno jeste da niko nema monopol na istinu, a da je sva lepota upravo u različitostima, da je svo bogatstvo u raznolikosti, a najbolje ideje su one oko kojih se složimo nakon što ih sagledamo iz svih uglova, uvažavajući sugestije i razmatrajući svaki predlog, i to je ono što sam i pronašla tu gde jesam danas.
Demokratija nije važna zato što uvek daje najbolje odgovore. Važna je zato što nam daje pravo da postavljamo pitanja.
U svemu ovome vodi me i osećaj odgovornosti prema ženama pre nas, jer ono u šta sam oduvek uverena jeste neupitna snaga žene – njene volje, istrajnosti i posvećenosti. Prve životne mudrosti učili smo od naših nana. One su nas oblikovale više nego što možemo da razumemo, i da ne govorim o tim univerzalnim vrednostima koje su utkale u nas, zamislite samo koliko bi upravo te žene, sa svom svojom mudrošću, odgovornošću i životnim iskustvom, bile uspešne na pozicijama na kojima nisu imale priliku da budu. Mnogi ratovi se, sigurna sam, nikad ne bi ni desili.
A kada govorim o prilikama, govorim i o sebi jer ženi se i danas meri i premerava bilo kakvo javno angažovanje, pa ih se zato često i odričemo, povlačimo se ili ih odlažemo, ali prilike danas postoje, toga moramo da smo svesni i na nama je.
Dakle i kao žena, radnica, ćerka, supruga, majka i domaćica (mnogo odgovornosti, puno naručje privilegija), u jednom trenutku više nisam želela da posmatram kako neko drugi kreira politike koje utiču na moj život, život moje porodice i moje zajednice, uz to svakako da sam uvek odbacivala da to nije za mene (ženu) ili da ja (žena) to ne mogu, jer realnost je takva da žene danas čine više od polovine ovog društva. Ta većina u demokratskom društvu je i više nego značajna :) , uz to žene, iako različite po uverenjima, karakterima, profesijama i životnim putevima, mogu da se ne slažu, da raspravljaju i da budu na suprotnim stranama, ali one će uvek čuvati Ženu, čuvaće je za sve devojčice. Zato mora da nas je više i da se međusobno čuvamo kako bismo opstale i usput pokazale upravo muškarcima, da sve može mnogo lepše, dostojanstvenije i pre svega efikasnije, da suočavati stavove na ovaj način znači često i inznalaziti najbolja rešenja.
Upravo tako na najlepši način pokazujemo zahvalnost ženama koje su mnoge staze utabale za nas i širimo prostor za sve one koje dolaze.