Prevencija mora početi pre nego što nastane problem
Rezultati istraživanja o zloupotrebi intimnog sadržaja među ženama u Novom Pazaru ukazuju na problem koji ne smemo posmatrati kao sporadičan niti kao nešto što se događa „negde drugde“. Veliki broj žena susreo se sa pretnjama, ucenama ili stvarnim objavljivanjem fotografija i snimaka koji nisu bili namenjeni javnosti. Posebno zabrinjava podatak da nasilje najčešće dolazi od bivših partnera, dok se sadržaj kasnije širi među poznanicima, u privatnim grupama i na društvenim mrežama.
Kao psiholog, smatram da o ovoj temi treba govoriti otvoreno, ali veoma pažljivo. Potrebno je pružiti podršku osobama koje su doživele zloupotrebu i raditi na prevenciji, naročito među mladima.
Intimni sadržaj kao sredstvo kontrole
Zloupotreba intimnih fotografija i snimaka predstavlja ozbiljan oblik digitalnog i psihološkog nasilja. Kada neko preti da će objaviti intimni sadržaj kako bi sprečio raskid, iznudio pomirenje, novac, susret ili bilo koji drugi postupak, cilj je uspostavljanje kontrole nad drugom osobom.
Čak i kada sadržaj nikada ne bude objavljen, sama pretnja može ostaviti ozbiljne psihološke posledice. Osoba živi u neizvesnosti, strahujući kome bi fotografije ili snimci mogli biti poslati i kada bi pretnja mogla biti ostvarena.
Kada sadržaj zaista bude podeljen, mogu se javiti snažan stid, strah, nesanica, napadi panike, povlačenje iz društva, izbegavanje škole, fakulteta ili posla, kao i teškoće u budućim partnerskim odnosima. Posebno je teško u manjim sredinama, gde se informacije brzo šire, a strah od reakcije porodice i okoline dodatno pojačava osećaj bespomoćnosti.
Zbog toga mnoge žene ne prijavljuju ono što im se dogodilo. Plaše se osude, odbacivanja i pitanja koja će biti postavljena njima, umesto osobi koja je sadržaj zloupotrebila.
Važno je prijaviti nasilje, uprkos strahu i nepoverenju
Iako su strah od osude, izlaganja i nepoverenje u službena lica razumljivi, veoma je važno da se pretnja, ucena ili objavljivanje intimnog sadržaja prijave. Žrtva može zatražiti podršku osobe od poverenja, psihologa ili advokata i sačuvati sve poruke, snimke ekrana i druge dokaze.
Prijavljivanje nije razlog za stid, već važan korak u zaštiti sebe, svojih prava i drugih mogućih žrtava.
Prevencija ne znači okrivljavanje žrtve
Kada govorimo o prevenciji, važno je napraviti jasnu razliku između upozoravanja na rizik i okrivljavanja osobe kojoj se zloupotreba već dogodila.
Reći mladima da ne šalju intimne fotografije i snimke nije osuda. To je deo savremene brige o njihovoj bezbednosti, isto kao kada ih učimo da ne dele lozinke, lične podatke, adresu ili druge informacije koje neko može upotrebiti protiv njih.
Ukoliko je neko ipak poslao takav sadržaj, to nikome ne daje pravo da ga objavi, prosledi, pokaže drugima ili koristi za ucenu. Odgovornost za zloupotrebu uvek pripada osobi koja je odlučila da naruši tuđu privatnost.
Mlade treba učiti da intimni sadržaj ne dele ni sa kim
Posebno je važno da sa mladima razgovaramo pre nego što se nađu u rizičnoj situaciji. Potrebno im je jasno i bez moralizovanja reći da intimne fotografije i snimke ne treba da šalju niti dele ni sa kim – ni tokom veze, ni kao dokaz ljubavi, ni zato što partner obećava da ih nikada neće pokazati drugome.
Poverenje u emotivnom odnosu jeste važno, ali digitalna bezbednost ne može se zasnivati samo na proceni da nas određena osoba trenutno voli i da nam želi dobro. Odnosi se menjaju, veze se završavaju, dolazi do sukoba, a telefoni mogu biti izgubljeni, ukradeni ili neovlašćeno pregledani. Nalozi mogu biti kompromitovani, dok se poslati sadržaj može sačuvati bez znanja osobe koja ga je poslala.
Kada fotografija ili snimak jednom napuste privatni uređaj, više ne postoji potpuna kontrola nad tim gde će završiti, koliko će dugo biti sačuvani niti ko ih sve može videti.
Ovo mladima treba objasniti stručno i smireno, bez zastrašivanja i posramljivanja. Cilj je razvijanje svesti da neke granice treba čuvati čak i u bliskim odnosima. Zdrava veza ne zahteva dokazivanje ljubavi slanjem intimnih fotografija.
Edukacija mora obuhvatiti i one koji sadržaj primaju
Mladi ne treba samo da uče kako da zaštite sebe. Jednako je važno učiti ih da ne traže intimni sadržaj od partnera, ne vrše pritisak i ne tumače odbijanje kao nedostatak ljubavi ili poverenja.
Sadržaj koji dobiju nikada ne smeju pokazivati ili prosleđivati drugima – ni nakon raskida, ni iz ljutnje, ni „samo jednom prijatelju“, ni kao šalu. Prekid veze ne daje pravo na raspolaganje tuđom intimnošću.
Odgovornost imaju i svi oni kojima takav sadržaj naknadno stigne. Svakim novim prosleđivanjem nasilje se nastavlja. Osoba koja ga prosledi možda nije započela zloupotrebu, ali učestvuje u njenom širenju i povećava posledice za žrtvu.
Ukoliko nam neko pošalje tuđu intimnu fotografiju ili snimak, ne treba ih dalje čuvati, pokazivati ni prosleđivati. Potrebno je prekinuti lanac širenja i, kada je moguće, prijaviti sadržaj ili obavestiti osobu čija je privatnost ugrožena.
Neophodna je sistemska edukacija
O digitalnoj bezbednosti ne treba govoriti tek nakon incidenta. Potrebni su kontinuirani preventivni programi u školama, savetovalištima, omladinskim organizacijama i medijima. Mladi treba da znaju šta su pristanak, lične granice, digitalni trag, ucena i psihološko nasilje, kao i kome mogu da se obrate kada se osećaju ugroženo.
Roditelji takođe treba da budu uključeni u edukaciju. Ukoliko dete zna da će kod kuće prvo naići na osudu i kaznu, veća je verovatnoća da će problem skrivati i pokušavati da ga rešava samo. Razgovor treba da bude dovoljno otvoren da mlada osoba može zatražiti pomoć čim se pojavi pritisak ili pretnja.
Poruka koju šaljemo mladima mora biti jasna: nemojte snimati i slati intimni sadržaj, čak ni osobi sa kojom ste trenutno u vezi. Ne zato što treba živeti u stalnom strahu i nepoverenju, već zato što je to sadržaj nad kojim nakon slanja više nemate potpunu kontrolu.
Istovremeno, poruka društvu mora biti jednako jasna: ukoliko se zloupotreba dogodi, ne osuđujemo žrtvu. Odgovornost pripada osobi koja je sadržaj neovlašćeno sačuvala, pokazala, prosledila, objavila ili iskoristila za ucenu.
Samo takvim pristupom možemo istovremeno raditi na prevenciji, zaštititi mlade i pružiti podršku onima koji su već pretrpeli nasilje.
Sabina Hajrović
magistar kliničke psihologije
