Udala sam se iz ljubavi. Nisam znala da uz ljubav dolaze i tuđa mišljenja.
Kada sam se udala za čoveka iz druge zemlje, u mom slučaju Egipta, nisam ni pomislila da će to kod nekih ljudi izazvati toliko interesovanja. Ili potrebe da komentarišu. Nisam odrastala u okruženju gde se ljudi dele po boji kože, imenu, poreklu ili pasošu. Zato sam dugo verovala da su rasizam, predrasude i nacionalizam nešto što gledamo u filmovima ili čitamo u vestima. Ne nešto što može postati deo svakodnevice. Pre nego što smo dobili decu, moj muž i ja smo ponekad primećivali poglede. One duže nego što treba. Nekad radoznale, nekad osuđujuće. Dešavalo se u Beogradu, dešavalo se u Novom Pazaru. Ali tome nisam pridavala veliki značaj.
Ljudi gledaju ono što im nije svakodnevno. Pomislila sam – dobro, idemo dalje. Ali onda smo dobili decu. Dvoje dece koja su najlepši spoj dva sveta. I tek tada sam počela da primećujem nešto drugo. Ne poglede odraslih. Na njih se čovek vremenom navikne. Već reči koje izgovaraju deca.
Jednom prilikom naš stariji sin Rahim igrao se na igralištu dok smo moj muž i ja sedeli u blizini i pili kafu. Kao i svako dete, prišao je drugom dečaku želeći da započne igru. Onako kako deca to rade. Međutim, bezuspešno. Dečak kome je prišao, koji se ljuljao sa svojim bratom, pogledao ga je i gotovo automatski izgovorio:
„Evo ga ovaj mali cigan.“
Rahim nije reagovao. Nije se uvredio. Nije ni mogao. Jer on ni ne zna šta ta reč znači. Mi takve reči ne koristimo kod kuće.
I dok sam gledala svog sina koji nije razumeo uvredu upućenu njemu, pomislila sam koliko je zapravo dobro što bar moje dete ne zna da deli ljude i što u tom trenutku ne razume šta ta reč znači.
Muhamed je prišao da vidi o čemu se radi.
A ono što je možda ostavilo još veći utisak od samih dečjih reči bila je reakcija njihove majke.
Ili bolje rečeno – odsustvo reakcije.
Bez mnogo pažnje, više reda radi nego iz uverenja, izgovorila je kratko: “Nemojte.“
I nastavila da bezbrižno skroluje po telefonu, kao da su aktuelne objave na Instagramu i tuđi životi na ekranu važniji od toga šta njena sopstvena deca govore i kako se ophode prema drugima.
I upravo tu je suština svega što želim da kažem.
Ne u jednom komentaru deteta.
Ne u jednoj ružnoj reči.
Nego u tome koliko smo počeli da budemo odsutni iz sopstvenog roditeljstva.
Koliko očekujemo da će deca sama izrasti u dobre ljude. Neće. Sa decom se radi.
Deca ne dolaze na svet sa predrasudama. Ne znaju sama koga treba odbaciti zbog boje kože, porekla ili izgleda. To nauče.
A onda jednog dana odrastemo u društvo puno ljudi koji misle da je sasvim normalno komentarisati nečiju boju kože, ime ili poreklo i tako dalje. Na žalost, ta lista o komentarisanju drugih ljudi i njihovih života je u Novom Pazaru baš duga.
Posebno me čudi što takve situacije doživljavam u sredini koja često govori o veri, moralu, poštovanju i ljudskosti. A to je potpuno jedna nova tema.
Poštovanje nije ono što govorimo.
Poštovanje je ono što živimo kada mislimo da nas niko ne posmatra.
Poštovanje je ono čemu učimo decu.
Udala sam se iz ljubavi, a ne za naciju, boju kože ili pasoš. Rodila sam decu koju gledam kao najlepši spoj dva sveta. Ali društvo ponekad vidi nešto drugo. Želim da moja deca odrastaju verujući da pripadaju ovde isto koliko i bilo koje drugo dete. Da nikada ne pomisle da moraju dodatno da objašnjavaju ko su samo zato što izgledaju drugačije.
Bilo je još sličnih situacija.
Različita mesta. Različiti ljudi.
Ali skoro sve imaju isti obrazac.
Deca ponove ono što su negde čula.
Odrasli prećute.
I život ide dalje.
Samo što svako naše ćutanje nečemu nauči sledeću generaciju.
Zato kada sledeći put vidite porodicu koja izgleda drugačije od vaše, možda nije potreban komentar. Nije potrebno pitanje. Nije potreban pogled koji traje sekundu duže.Možda je dovoljno da svoju decu naučimo jednoj jednostavnoj stvari:
Da čovekovu vrednost ne određuje boja kože.
Ne određuje zemlja iz koje dolazi.
Ne određuje ime koje nosi.
Nego kakav je čovek.
Jer deca ne nasleđuju predrasude.
Mi im ih kod njih stvaramo.
Stavovi izneti u ovom tekstu predstavljaju lično mišljenje autora i ne odražavaju nužno stavove redakcije.
