Odrastanje, pubertet, nova škola, čini nam se i sve veći izazovi, da li ću biti prihvaćena, da li sam dovoljno jaka da podnesem sve što sa sobom nosi proces odrastanja? Pitanja se gomilaju već, a ni ne nazire se početak novog životnog poglavlja – promene životnih navika sa saznanjem da ima dijabetes. Milica je imala 15 godna kada je saznala za dijagnozu, sa kojom se, kako tvrdi, sve promenilo. Njen pogled na život i svet od tada je totalno drugačiji.
Milica Dobrić, medu generacijom i kroz radoznala tinejdžerska usta tada je bila poznata kao disciplinovana, odgovorna i vredna devojka koja se trudi da održi nivo – bilo da je reč o postignutim uspesima na polju obrazovanja ili kao neko ko uvek vodi računa o svom ponašanju, izgledu i reputaciji. Ono što je kod nje, tada u sredini gde se o dijagnozama govorilo kao o “nedostacima”, uvek bilo atraktivno i interesantno, jeste što je sa ponosom nosila svoju dijagnozu dijabetesa.
Danas, 13 godina posle, to se nije promenilo. U međuvremenu, Milica je postala mama – sada nosi prezime Janković i doktorantkinja je geonauka. Na Svetski dan dijabetesa donosimo vam priču o mladoj mami koja nam o dijabetesu inspirativno govori sa toplinom, nadom i ubeđenjem da su zdrave navike stvar doslednosti i odluke.
Kada si saznala da imaš dijabetes? Kako si se tada osećala? Da li si imala podršku okoline?
Dijagnozu (diabetes mellitus tip 1) dobila sam 2012. godine, sa 15 godina, to čuveno prelazno leto između osnovne i srednje škole. Taj period sam po sebi je stres za svakog tinejdžera: nova škola, novi ljudi, nova pravila, a meni se, uz sve to, „priključio“ još jedan saputnik — dijabetes.
Iskreno, tada nisam imala pojma šta to zapravo znači. Poznavala sam samo jednu osobu koja ima „šećer“, i moje prvo pitanje tada, kao deteta, bilo je — da li ja sad više ne smem da jedem slatkiše kao pre?
Odgovor nije bio onakav kakav sam želela, ali uz moju mamu je sve postalo mnogo lakše. Mama je medicinska sestra i tih prvih meseci zajedno smo učile, istraživale i prilagođavale se novom režimu. I naravno da je bilo slatkiša, i tada i sada, samo je bilo bitno naći meru.
Govorimo o periodu od pre 14 godina, tada u Novom Pazaru nije postojao Maxi, DM ni slični veliki marketi gde danas lako možemo nabaviti hranu prilagođenu osobama sa posebnim potrebama u ishrani. Nije postojala era društvenih mreža gde možete čuti tuđe iskustvo i savete.
Dok danas je dovoljno da ukucaš „dijabetes“ na bilo kojoj platformi i izaći će razni naučni radovi, mali milion saveta od nutricionista do podkasta. Međutim, tada to nije bilo tako.
Tako da je moj „Google“ bila mama — i iskustva drugih ljudi iz bolnice, poznanika i prijatelja.
Kako izgleda život sa dijabetesom? Šta ti najteže pada?
Sada bih rekla da život sa dijabetesom izgleda kao i bez njega, ali trebalo je vremena da zaista to pomislim. U ovom momentu imam 28 godina i već 13 godina živim sa dijabetesom. Više se ni ne sećam sebe bez njega — to je jednostavno deo mene.
Nesporno je da dijabetes oblikuje život osobe koja s njim živi. On je tu svakog dana, u svakoj odluci, od toga kada ću jesti, koliko količinski, koliko insulina dati, šta ću raditi posle obroka, kakvo mi je trenutno stanje organizma… U bukvalnom smislu to znači tri do četiri injekcije insulina dnevno, milion provera šećera i mini kalkulator u glavi svaki put kad ugledam tanjir. 😅
Međutim, iz dana u dan život s dijabetesom postaje lakši zahvaljujući napretku tehnologije, insulinskim pumpama, senzorima i aplikacijama. Do pre dve godine nisam koristila senzor, pa sam prste bockala i po deset puta dnevno. Sada senzor radi to umesto mene, što je ogroman napredak i olakšanje. On funkcioniše po principu da svakog minuta meri šećer u krvi, šalje mi tu informaciju putem aplikacije na telefon i daje informaciju da li je šećer u granicama normale.
Najgore su mi i dalje hipoglikemije — „padovi šećera“ koji mogu da se dese niotkuda: pogrešna doza, stres, virus, vremenska promena… To je ono što mi je meni lično najteže i najviše utiče na moj organizam.
Ali generalno, najveći problem za sve obolele od dijabetesa u Srbiji jeste dostupnost senzora. Nažalost, senzori kod nas još uvek nisu besplatni za sve. U poslednjih nekoliko godina situacija se popravila — deca sada dobijaju besplatne senzore 🩵
Međutim, za odrasle to još uvek nije slučaj — pravo na njih imaju samo osobe sa lošijom regulacijom. Mi koji se “malo više trudimo” još uvek nismo na tom spisku, haha 🥹
Kako je izgledalo ostvariti i voditi trudnoću sa dijabetesom?
Moja trudnoća je bila spontana — bukvalno iznenađenje života!
Pored dijabetesa, imam još jednu autoimunu bolest — Hašimoto tireoiditis, kao i PCOS, pa sam oduvek mislila da će put do majčinstva biti komplikovan. Međutim, desilo se suprotno. Trudnoća je došla u trenutku kada sam bila fokusirana na posao i doktorat, pa nisam odmah ni shvatila da se nešto „novo“ dešava. U početku je bilo mnogo strahova i psiholoških brodoloma — jer trudnoće sa dijabetesom spadaju u rizične, a granice za kretanje šećera u krvi su mnogo rigoroznije.
Podrška od partnera, porodice i dve divne doktorke (ginekološkinja i endokrinološkinja) su mi mnogo pomogli i potrudili se da to bude “slatko drugo stanje”.
Trudnoća mame sa dijabetesom izgleda tako što posećuje ginekologa i endokrinologa na svake 4 nedelje. Zajedno prate stanje mame i bebe i usklađuju terapiju i ishranu. U mom slučaju, trudnoća je protekla uredno i nijedna moguća komplikacija povezana sa dijabetesom nije uticala ni na mene ni na bebu. Tako da su samokontrola i redovne kontrole kod lekara ključ da trudnoća stvarno protekne onako kako treba.
Da li si bila upoznata sa svim izazovima dijabetesa u trudnoći pre nego što si ostala u drugom stanju?
Ne, iskreno nisam. Nisam poznavala nijednu mamu sa dijabetesom, pa nisam imala s kim da razmenim iskustvo. Sve sam učila „u hodu“.
Ono što mi je najviše nedostajalo bila je podrška nekoga ko je prošao kroz isto. Kod nas se na društvenim mrežama vrlo malo govori o trudnoći i dijabetesu, pa je Google tada postao moj „najbolji prijatelj“ (napomena: nemojte to da radite 😅). Neke dostupne informacije svodile su se na gestacijski dijabetes, ali o dijabetesu tip 1 (tip dijabetesa koji se leči insulinom) nije bilo puno.
Preko nekoliko grupa koje okupljaju osobe sa dijabetesom pronašla sam mame koje su prošle kroz isto, i one su mi u tom periodu, pored mojih doktorki i porodice, najviše značile.
Koliko je važna kontrola stresa i kako se ti nosiš sa njim?
Kontrola stresa je pola dijabetesa.
Na početku sam imala komforniji period jer sam bila kod kuće, mama je brinula zajedno sa mnom, i sva briga o hrani je bila manje-više na njoj. Onda je došao Beograd, fakultet, novi grad, predavanja, ispiti, gužve, izlasci… i sve to donosi stres koji je zahtevao od mene jedan potpuno novi pristup i pogled na dijabetes.
Menza mi je tada mnogo pomogla da imam ritam u ishrani, da glavni deo ishrane fokusiram na kuvana jela, a vremenom sam naučila da sve ostalo balansiram. Tako da, ako se neko u ovom trenutku razmišlja o preseljenju zbog studija u Beograd ili bilo koji drugi grad, dijabetes neće biti prepreka.
Šta bi poručila mladim ljudima koje žive sa dijabetesom?
Da dijabetes ni u jednom slučaju ni za šta vam neće biti kočnica. Naravno, postoje neke profesije koje se ne mogu obavljati ako imate dijabetes, ali je mnogo više onih u kojima vas dijabetes neće ni na koji način ograničiti. (Nadam se da ovo ne čita niko ko planira biti pilot ili stjuard) 🥹
Dijabetes te nauči da budeš odgovorna, svesna, organizovana i da brineš o sebi. Kada jednom naučiš da vodiš računa o glukozi svakog minuta u toku dana, onda sve ostalo u životu deluje lakše — škola, posao, roditeljstvo.
Danas sam mama devojčice od godinu dana, radim dva posla, treniram i završavam doktorske studije. Dijabetes me ni u čemu nije zaustavio — naprotiv, samo me gurao da budem bolja verzija sebe.
Kako je dijabetes promenio tvoj pogled na život?
Potpuno.
Prvo, neizostavno je moj odnos prema hrani; mi danas živimo u vremenu gde su hedonizam i hrana usko povezani. Ali ono najbitnije je da ne živimo da bi jeli, već jedemo da bi živeli.
Zatim briga i odgovornost prema sebi i drugima. Često pomislim i na društvenim mrežama i u priči sa drugima da ljudi misle da se bolest bilo koja dešava tamo nekom drugom, nažalost ne, dešava se sada ovde, svima od nas, i dijabetes je čak jedna od lakših uz današnji napredak medicine.
U manjim sredinama bolest je često tabu tema. Ja sam od starta otvoreno govorila da imam dijabetes, moji prijatelji su to prihvatili i čak su želeli da nauče više; često sam im svima merila šećer i uvek su mi svi bili podrška. Ali, nažalost, u školi sam imala i druga i drugaricu koji takođe imaju šećer, ali nisu želeli da pričaju o tome, jer nisu želeli etiketu „onaj što ima šećer“.
Zato je podrška porodice, okoline i društva ključna. Neophodno je da osoba koja je zbog svoje dijagnoze malo “slađa” ima samopouzdanja i da razume da to nije mana, nije sramota i da se o tome mora govoriti javno. Nažalost, iz sličnih razloga nas je pre desetak dana pogodila vest o smrti jednog mladog momka iz Kraljeva; imao je 18 godina i preminuo je ne zbog dijabetesa i hipoglikemije, već zbog tuđeg neznanja.
Za kraj možemo zaključiti da je dijabetes deo života, ali ne i prepreka. On nas uči da brinemo o sebi, da cenimo zdravlje i da sa upornošću i podrškom ostvarujemo sve svoje ciljeve.
