Ljubav prema fudbalu kod Sajde Delić rodila se još u ranom detinjstvu uz oca, koji je radio kao futsal trener. Odlazeći sa njim na utakmice, javila joj se želja da se i sama nađe na terenu. Sa 13 godina počela je da trenira u ženskom fudbalskom klubu, a kada zbog starosne granice više nije mogla da nastupa u mlađim kategorijama, igrački dres zamenila je sudijskim.
„Fudbal sam zavolela kao jako mala. Moj otac se bavio fudbalom, bio je trener u futsalu i stalno sam išla sa njim na utakmice. Nekako mi se javila želja da možda i ja počnem da igram fudbal. […] Svi su me podržavali stvarno, pogotovo što je moj otac u fudbalu, i bilo mu je jako drago da ja nastavim tu tradiciju, da se i ja bavim fudbalom. Svi su bili jako ponosni na mene i svi su bili jako podržavajući”, priseća se Sajda svojih početaka.
Ipak, ulazak u svet fudbalskog suđenja u lokalnoj sredini donosio je brojne izazove i susrete sa predrasudama. Biti devojka na fudbalskom terenu i nositi pištaljku u Novom Pazaru i dalje predstavlja određeni društveni tabu.
„Nisam još ni ušla na teren, ja čujem sa tribina: ’Joj, ženski sudija, ona nema pojma!’, a nisam još ni uzela pištaljku. To je u početku bilo, ali vidim da su se već navikli jer sudim već neko vreme pa znaju ko sam. […] Biti fudbalerka i fudbalski sudija u Novom Pazaru je i dalje malo tabu tema, ali uspela sam da izguram i jako sam ponosna na sebe”, navodi Sajda.
Jedan od upečatljivijih trenutaka u njenoj dosadašnjoj karijeri dogodio se već na samom početku, na drugoj ili trećoj utakmici koju je sudila. Kada su pritisci sa tribina i prigovori igrača i trenera prešli granicu, pokazala je nepokolebljiv autoritet na terenu.
„Čula sam svašta sa strane, i treneri i igrači su dobacivali. Podelila sam svima crvene kartone i utakmica je ostala takva da nemamo više igrača jer svi imaju crvene kartone. U početku jeste bilo problema, ali su se svi već navikli jer sudim tri-četiri godine i znaju ko sam”, ističe ona.
Pored lične borbe, Sajda naglašava da je ključno pružiti veću podršku i vidljivost ženskom sportu u gradu. Ističe da u Novom Pazaru postoji uspešan ženski fudbalski klub koji se takmiči u Drugoj zapadnoj ligi za žene, kao i da postoji Razvojna liga za žene.
„Mislim da to većina ljudi u Pazaru ne zna i da o tome samo treba više da se priča i da se promoviše”, poručuje Sajda. Takođe ističe da joj je fudbal doneo mnogo lepa iskustva i poznanstva, disciplinu i strpljenje.
Na kraju, mlada sutkinja šalje jasnu poruku svim devojkama koje oklevaju da krenu njenim stopama pod pritiskom okoline.
„Dala bih svoj primer: ja da sam slušala šta mi ljudi pričaju, ja bih verovatno samo jednu utakmicu u životu odsudila i to bi bilo to ili bih odigrala jednu i nikad više. Stvar je u tome da se ne slušaju komentari drugih, već da se gura napred. Ukoliko osoba vidi da to voli i da joj ide, ne treba da sluša druge, već samo sebe”, zaključuje Sajda Delić.
