Ove godine sam napunila 37 godina. Iza sebe imam dosta godina uspona i padova, koji su me oblikovali. Mogla bih da kažem da sam odmah nakon što sam završila fakultet počela da gradim svoju karijeru uspešno. U međuvremenu sam se i ostvarila i kao majka, što je bila jedna sfera mog života gde sam uvek se trudila da plivam, ali nisam bila sigurna koliko su stvari koje radim uvek ispravne.
Odrastala sam u jednom potpuno drugačijem svetu, gde nisu pre svega postojali telefoni, a gledanje televizije bilo ograničeno na jedna crtać u 7.15 na RTS-u. Kasnije su se pojavile satelitske antene koje su nam omogućavale više vremena pred ekranom, ali već tada smatram da nismo bili u fazi kada bi to negativno uticalo na nas. Igra nam je bila sve. Veoma puno smo provodili vremena vani. Malo ili nimalo smo provodili vreme sa roditeljima. Može se reći da su to bili možda samo periodi odlaska na zimovanje ili letovanje, gde smo bili „prinuđeni“ da provodimo vreme zajedno.
A sada… ekrani, sadržaji, istraživanja, gentle parenting, traženje nečeg između… Imam dve devojčice i čini mi se da sve vreme moram da učim. Nije kao sa poslovnom karijerom, gde se školuješ za određenu granu i onda to samo podižeš na viši nivo. Roditeljstvo bih opisala kao konstantu borbu, najpre sa samim sobom, zatim sa okolinom, na kraju sa svojom decom. Ne kažem da naši roditelji nisu dali sve od sebe, naravno da jesu. Mi smo odlučili da pomerimo granice, da budemo prisutni. Verujem da je ta odluka ispravna i najbolja moguća.
Došlo je vreme da moja prva bebica krene u prvi razred. Kao i za sve do sada trudim se da sve prihvatam normalno, bez nekog ekstremnog uzbuđivanja. Mislim da se moramo pojednostaviti u odnosu na ono što imamo prilike da vidimo danas. Deluje mi kao da preterujemo u trivijalnim stvarima dok nam ono što je zaista bitno ostaje po strani. Dopada mi se što više nije stari sistem gde su učitelji imali sve moguće metode dostupne u vaspitavanju dece, jer moramo priznati da je bilo ekstremnih. Ali mi se isto tako ne dopada što se izgubio autoritet kod učitelja i nastavnika. Možda neka sredina? Ono što imam prilike da vidim jeste da se stvara ogroman pritisak i na roditelje i na decu koja polaze u školu. Pre svakog prvog septembra mi bi kupili par novih stvari, obavezno nove patike i pripremili knjige i sveske i to bi bilo u principu to. Sada imamo prilike da vidimo da su tu slavlja, pa torte, pa nove stari, pametni satići, ljudi dolaze sa skupocenim poklonima.. Čini mi se da smo preterali…
Moje brige su da li će se dete uklopiti u razred, da li će brzo pronaći prijatelje, da li će doživeti svoju kao pravi autoritet, a najviše brinem da li će biti loša prema nekoj deci, koja su možda slabijeg imovinskog stanja ili možda imaju neke probleme u porodici zbog kojih su povučeni. Trudim se svim silama da joj pričam o svim tim stvarima ne bih li predupredila loša ponašanja. Iako smo napredovali na svim poljima, u međuljudskim odnosima smo mnogo posrnuli. A deca su ogledalo svojih roditelja, zar ne?
Osvrnula bih se i na sistem u kom se naša deca školuju. Ima nekih poboljšanja, ali bi još puno toga imalo da se radi. Nekom prilikom sam naišla na video koji prikazuje osnovnu školu u Japanu i videla da se deca u tom periodu ustvari pripremaju za život i uče osnovnim stvarima. Volela bih da je tako u našim školama. Sva deca će naučiti da čitaju i da računaju, to je sigurno. Ali neće sva deca naučiti neke osnove bontona, a ako ih ne nauče u tom periodu, kasnije je mnogo teže menjati te stvari. Isto tako saradnja između roditelja i nastavnika mora biti na mnogo boljem i većem nivou. Ne pričam o davanju poklona, dolaženju u školu da bi branili dete ili „sređivale“ ocene, već zaista o pravoj komunikaciji i prihvatanju onoga što učitelji kao pedagozi imaju da kažu o ponašanju naše dece i zajedničkom rešavanju potencijalnih problema.
Osvrnula bih se i na finansijki deo gde smatram da su knjige preskupe. S obzirom da je osnovno obrazovanje obavezno i knjige bi trebale biti besplatne i svima dostupne. Zatim tu dolaze sveske, pribori, olovke, bojice, flomasteri, jedna, druga vrsta, svako traži nešto posebno, kao da je to zaista bitno.
Vraćam se na rečenicu, moramo da pojednostavimo stvari i postavimo ih na pravo mesto. Napravimo od naše male dece velike ljude, a ne projekte.